Citat na drumu

9. maj 1955.

Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.

„(…) Jedina mi je radost bila (…) što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. (…)“

(„Brevijer“ – Kjerkegor)

Ja nisam bio pošteđen ni tog lišavanja. U toj teskobi nije bilo radosti tajne. Nisam uživao čak ni u tome što su ljudi svoje nesreće pripisivali meni, ni moje uzimali na sebe. Nisam mogao da budem gord u mukama na koje sam stavljen, jer nisam bio sam na njima.Nisam mogao da se radujem, jer mi radost nisu otimali osvajači, nego krali podlaci.

Nisam mogao da verujem svojim mislima, rugao sam se svojim nadama, prezirao ideale, pa ipak ono malo mira što sam ga ponekad duboko i očajnički smelo osećao, dolazilo je od toga što sam svoju volju stavljao u službu nepoverenja i prezira. Vršenje me je pravilo.

Izbor je bio moja svetlost, koju sam osećao kako se leluja u krvotoku, dok je svet spavao oko mene prikupljajući snagu da se protiv mene bori. Nikad nisam bio nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene, nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu?

Tada bih mogao plakati da imam čime. U jednoj sekundi postajem svesta svega se odričem, i u toj sekundi ne znam u ime kakvog cilja to činim. Da već postoji Bog, tada bih mu se molio. U tim trenucima najnižeg pada ja zavidim ljudima koji nisu imali prilike da izaberu sebe.

Hteo bih da volim ljudski i mlako kao oni, hteo bih da mislim ljudski i korisno kao oni, hteo bih da uživam ljudski i pojedinačno kao oni. Hteo bih da me osećanja ne ubijaju nego osvežavaju, da uvek jedan svoj deo držim u rezervi, i da živim kao izlišna biljka. Sunca i nežnosti sada.

Ali kada bi se sunce rađalo, ja bih se sklanjao u pomrčinu, jer mi se činilo lažnim, običnom bengalskom vatrom koja je upaljena na nebu da me zagreje, umekša i istopi. I kada bih mogao dobiti nežnost, ja sam od nje bežao kao od kuge, jer nisam bio siguran da je neću izabrati jednom za svagda.

Ja znam sve ću pobediti ako hoću i svemu se opreti ako ustreba, samo u jedno nisam siguran da li ću ikad pobedeti sebe.

Postoji samo jedan izvoran strah: strah od sebe. I postoji samo jedno rešenje od dva: pobediti se ili umreti. Ili je to samo jedno rešenje: pobediti se smrću.

Šta bi se dogodilo kada bih otkovao svoja osećanja? Nikad više ne bih mogao pre nego što zaspim reći: danas si opet bio čovek!

Nema nežne topline udaljenog sunca. Nema mlakog letnjeg dana. Samo usijano srce zemlje i vulkani u kome pulsira.

– Borislav Pekić

Advertisements

5 thoughts on “Citat na drumu

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s