Misao

U knjizi Picture Theory, Mitchell govori o ideji nezavisnosti slike od riječi. Stvar je u tome da slika nije znak, na način na koji je to slovo – slika ne postoji tek da bi predstavljala nešto drugo, da bi proizvela značenje. Njena referenca ne mora postojati izvan nje same. Njena referenca ne mora niti postojati. Mitchell dalje ne objašnjava način na koji je moguće dokazati ovakvu odliku slike i slikovnog, no pretpostaviti je da se pomenuta nezavisnost ostvaruje, barem dijelom, zahvaljujući razlici između slike i logosa kada razmotrimo njihov pojedinačni odnos prema vremenu (simultanost i sukcesija). Stav prema kom slika nije samo oblik jezika dokazuje i sam ekran u koji trenutno gledate. Gledate li u slike slova ili u slova?

Na tragu Mitchellove zamisli jeste i Priča tvog života, autora Teda Chianga (priča po kojoj je snimljen film Arrival):

Dok sam posmatrala rečenice poput ove, razumela sam zbog čega su heptapodi razvili semasiografsko pismo kao što je Heptapod B; ono je bilo prikladnije za vrstu sa simultanim modusom svijesti. Za njih je govor bio usko grlo jer je zahtevao da jedna reč sledi drugu u nizu. U pismu, s druge strane, svaka oznaka na stranici bila je istovremeno vidljiva. Zašto ograničavati pismo glotografskom ludačkom košuljom i zahtevati da ono bude jednako sekvencijalno kao i govor? Njima to nikad ne bi palo na pamet. Semasiografsko pisanje prirodno je koristilo prednosti dvodimenzionalnosti stranice; umesto da ispisuje morfeme jednu po jednu, ono je nudilo čitavu stranicu odjednom, punu njih. 

A sada, pošto me je Heptapod B uveo u simultano stanje svesti, razumela sam objašnjenje koje se krilo iza gramatike Heptapoda A: ono što je moj sekvencijalni um poimao kao nepotrebno zamršeno, sada sam prepoznala kao pokušaj da obezbedi fleksibilnost u okviru ograničenja sekvencijalnog govora. Mogla sam zahvaljujući tome lakše da koristim Heptapod A, premda je on i dalje bio jadna zamena za Heptapod B. 

Advertisements

Citat na drumu (Indiscipline)

I do remember one thing. It took hours and hours but… by the time I was done with it, I was so involved, I didn't know what to think. I carried it around with me for days and days, playing little games like not looking at it for a whole day and then… looking at it to see if I still liked it.

I did.

I repeat myself when under stress.

I repeat myself when under stress.

I repeat myself when under stress.

I repeat myself when under stress.

I repeat…
The more I look at it, the more I like it. I do think it's good. The fact is no matter how closely I study it, no matter how I take it apart, no matter how I break it down, it remains consistant. I wish you were here to see it.

I like it.

Citat na drumu

Moj je djed,

Valjda u nadi da zbliži porodicu,

Na skupom grobnom mjestu

Izgradio veliko zdanje

Veliku porodičnu grobnicu

Svakoga dana

Silazi u njenu utrobu

I provjerava koliko je široka i hladna

Koliko će odgovarati razjedenim tjelesima

Njegovih mrtvih

Danas, prije podne,

Čovjek iz pogrebnog preduzeća mi je

javio

Da je djed, zadovoljan stanjem u grobnici,

odlučio ostati u njoj

Nekoliko dana do vječnosti

Na groblju

Na tom izletištu za starce,

Još ne prebiva niko mlad,

Ko je život prekinuo

Svojom voljom

Mladima u ovom gradu,

Život, vidiš, znači mnogo

Uroše,

Red bi bio da prvi budeš ti

– Uroš Bojanović, Sam u vodi

Citat na drumu

9. maj 1955.

Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.

„(…) Jedina mi je radost bila (…) što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. (…)“

(„Brevijer“ – Kjerkegor)

Ja nisam bio pošteđen ni tog lišavanja. U toj teskobi nije bilo radosti tajne. Nisam uživao čak ni u tome što su ljudi svoje nesreće pripisivali meni, ni moje uzimali na sebe. Nisam mogao da budem gord u mukama na koje sam stavljen, jer nisam bio sam na njima.Nisam mogao da se radujem, jer mi radost nisu otimali osvajači, nego krali podlaci.

Nisam mogao da verujem svojim mislima, rugao sam se svojim nadama, prezirao ideale, pa ipak ono malo mira što sam ga ponekad duboko i očajnički smelo osećao, dolazilo je od toga što sam svoju volju stavljao u službu nepoverenja i prezira. Vršenje me je pravilo.

Izbor je bio moja svetlost, koju sam osećao kako se leluja u krvotoku, dok je svet spavao oko mene prikupljajući snagu da se protiv mene bori. Nikad nisam bio nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene, nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu?

Tada bih mogao plakati da imam čime. U jednoj sekundi postajem svesta svega se odričem, i u toj sekundi ne znam u ime kakvog cilja to činim. Da već postoji Bog, tada bih mu se molio. U tim trenucima najnižeg pada ja zavidim ljudima koji nisu imali prilike da izaberu sebe.

Hteo bih da volim ljudski i mlako kao oni, hteo bih da mislim ljudski i korisno kao oni, hteo bih da uživam ljudski i pojedinačno kao oni. Hteo bih da me osećanja ne ubijaju nego osvežavaju, da uvek jedan svoj deo držim u rezervi, i da živim kao izlišna biljka. Sunca i nežnosti sada.

Ali kada bi se sunce rađalo, ja bih se sklanjao u pomrčinu, jer mi se činilo lažnim, običnom bengalskom vatrom koja je upaljena na nebu da me zagreje, umekša i istopi. I kada bih mogao dobiti nežnost, ja sam od nje bežao kao od kuge, jer nisam bio siguran da je neću izabrati jednom za svagda.

Ja znam sve ću pobediti ako hoću i svemu se opreti ako ustreba, samo u jedno nisam siguran da li ću ikad pobedeti sebe.

Postoji samo jedan izvoran strah: strah od sebe. I postoji samo jedno rešenje od dva: pobediti se ili umreti. Ili je to samo jedno rešenje: pobediti se smrću.

Šta bi se dogodilo kada bih otkovao svoja osećanja? Nikad više ne bih mogao pre nego što zaspim reći: danas si opet bio čovek!

Nema nežne topline udaljenog sunca. Nema mlakog letnjeg dana. Samo usijano srce zemlje i vulkani u kome pulsira.

– Borislav Pekić

Citat na drumu

Nikoga nije bilo u njemu; iza njegovog lica (koje čak i na lošim slikama toga vremena nije nalik na neko drugo lice) i njegovih reči, koje su bile bujne, neverovatne i ushićene, bilo je malo hladnoće i bio je jedan san koji niko nije dosanjao. U početku je mislio da su svi ljudi isti kao on, ali kada je s jednim prijateljem pričao o svojoj praznini, uvideo je da mu je on stranac, otkrio je svoju grešku i jednom za sva vremena prestao je da oseća da pojedinac ne treba da se razlikuje od svoje vrste.

H. L. Borhes, Kratke priče